“Šta ćemo?”, upita pevač kockastog lica.

“Kad bi čaša znala”, odgovori Bogdan ko iz topa i pruži nekoliko zgužvanih novčanica koje je izvukao iz levog džepa.

“Ali, ovo je mnogo”, izusti Kralj narodne muzike i, ne sačekavši odgovor, poče da oblaže mikrofon crvendaćima.

“Taman posla. Mnogo je kad biju i kad ladne kiše danima liju”, uzvrati slavodobitno golobradi mesar pripravnik, pijan od vina i ushićenosti.

Čim počnem da rimujem – i onima što me znaju i onima koji me prvi put vide jasno je ko dan da sam se ušljiskao, prekorevao je sebe u mislima, svestan komične izjave.

“U redu”, blago se osmehnu pevač i nastavi da uvrće kabl od mikrofona, dajući znak orkestru da krene sa svirkom. Konobaru, koji je bio u prolazu, dobaci: “Donesi kilo belog za ovaj sto.”

Kakav gospodin, izgovorio je u sebi Bogdan.

Isto je pomislio i njegov mentor Ludi Rale.

Pogledi štićenika i učenika su se ukrstili, a Kraljev gest bio je povod da po ko zna koji put ukrste i čaše.

Ušli su u šesti sat bdenja za kafanskim stolom, rešeni da iste večeri potroše dnevnice za tu nedelju.

Alkohol na radnom mestu nije dolazio u obzir. Nije bio zabranjen, ali od silnog posla nisu stizali čestito ni da jedu.

Trebalo je nahraniti mnogo gladnih usta, a osim toga za svaku prebačenu normu su bili dobro plaćeni. Poslušno su tranžirali polutke od jutra do mraka čitave nedelje sa mislima zakovanim za petak veče.

Bio im je to jedini ventil. Zaboravljali bi na krvavu svakodnevicu i bez zadrške se prepuštali špricerima i pesmi.

“Kad bi čaša s vinom znala”, bila je veliki hit te godine. Već na prve taktove Ludi Rale bi podigao ruke uvis i uskovitlao oblak dima koji je ispunjavao prostoriju.

Za ostalim stolovima bi pevali uglas sa Kraljem, koji je to radio s takvom lakoćom, precizno i bez fušeraja. Rale, čija je filozofija bila “radi kako treba ili nemoj da radiš uopšte”, je znao to da ceni, kao i ostali kafanci čije su naizgled skockane živote tih večeri oblikovali potoci vina.

Ovakav aranžman se nijednog petka nije dovodio u pitanje. I Bogdan i Rale su smatrali da ga zaslužuju i jedva čekali da mu se bace u zagrljaj.

Stvarali su ličnu istoriju, ali nisu imali kad o tome da razmišljaju jer su se previše dobro osećali. Naprosto su uživali u trenutku.

A onda se valjalo otrezniti.